MEDŽUSLOVJANSKE NOVOSTIМЕДЖУСЛОВЈАНСКЕ НОВОСТИ
MEDŽUSLOVJANSKE NOVOSTIВсе писменности можливо је поделити на две групы. Прва група — мєстне писменности. Втора група – мисионерске. «Мисионерске писменности» не всегда значи «религиозне писменности», затоже не все религије имєјут својим цељем прозелитизм.
Примєрами мєстных писменностеј могут быти англо-саксонске руны, вугрскы роваш, огам, а примєрами мисионерскых — дезеретска, готска и пау-цин-хау. Але, наприклад, кавказско-албанска писменност, такоже извєстна како древнеудинска, алуанска або агванска имєје нејасны статус: може быти мєстноју або мисионерскоју.
Важна чрта мисионерскых алфабетов — изначелна оријентација само, або основно, на прєклад в њих религиозных текстов (христијанскых, будијских, исламскых и тако даље). Наприклад, тако было с глаголицеју. Втора чрта такых алфабетов — все они создајут се практично без опоры на рање писменности, кторе были „својими“ дља народов, обрашчајемых в нову вєру. Сут два способа створити мисионерскы алфабет.
Првы, најпростејши способ, тој, когда адаптирује се алфабет, кторы је родны дља мисионера. Адаптировати можливо добавјењем диакритик, прєменоју форм букв, додачеју некых елементов. Јестли родны дља мисионера алфабет не полно одповєдаје алфабетизујемому језыку, резуљтат може быти велми непривычны дља иных људиј, кторым изходны алфабет је родны.
Вторы, најтруднејши способ, тој, когда дља језыка твори се полно новы алфабет. Способ труднејши, затоже трєба не само добро знати тој језык, дља кторого твори се алфабет, але ешче и имєти немало воображење, помножено на знање принципов конструовања знаков дља писменностеј. Треба и означити, какоју буде нова писменност: алфабетом, абджадоју, абугидоју, силабаријем, семанто-фонетичскоју писменностју? Буде ли нова писменност сходноју внєшне с нєкакоју иноју, або буде почти або целком независноју од иных вплывов? И тако даље.
Но то Азија, Европа, Америка и Канада. А в Росији? Было ли нєчто сходно? Мисионерскы алфабет в јего истинном смыслу — не адаптација извєстного, а полно новы або така адаптација, ктора не користила основоју само кирилицу? Было! И то был велми зајмливы експеримент, како бы возкрешајучи добу светых православных братов Константина-Кирила и Методија або време арианина Вуљфилы.
Что то был за експеримент? И кто створил тој зајмливы алфабет? О том буде појдти речь даље.
Прєдже, чем начнемо говорити о том експерименту, погледајемо чест реда особных слов. ABC, az ábécé, əlifba, alphabetum, abėcėlė, an aibítir, la alfabeto, το αλφάβητο, алфавіт, азбуката, абецеда… Все те слова сут мнемоничне означања начела инвентара букв, користимых в писменостјах (в прємом смыслу то вєрно само дља инвентара букв або буквенно-слоговых знаков, але ради краткости можливо је користити слово алфабет и дља, наприклад, хиероглифов…). Разумєје се, не всегда ред првых букв был тако прємы (A, B, C… / А, Б, В… и тако даље). Наприклад, в готском: A, B, G…, в хазарском ровашу: A, B, CS…, во футарку: F, U, Þ…, в огаму: B, L, F… В архаичных писменостјах буквы имєли тако же образне назвы, свезане с нєкыми појетјами або стварами.
На свезах назв букв со стварами або појетјами основане сут конспирологичне теорије о том, что в архаичных алфабетах сут зашифроване нєкторе тајне истины, нєктора мистична «Мудрост Предков», и, ради борења с безбожным, свєтскым, бездуховным, развратным, декадентскым станом сегоденној цивилизације трєба повратити се к архаикє, врнути древне алфабеты како орудја мистичного взајемодєјства с «Родовоју Паметју», како симбол истинној духовности и одпора «тлєтворному вражескому вплыву» и тако даље. Само једин малы приклад: азбучны ред глаголици / кирилици аз, бѹкꙑ, вѣди, глаголь, добро, ѥсть… прєдєлывајут тако: Аз Боги Вѣдаю! Глаголь — Добро Ѥсть… Подобно пытајут се дєлати, наприклад, с германо-скандинавскыми рунами. В нєктором узком смыслу дост близка тој конспирологије и идєја возврата к традиціонной русской орѳографіи.
Когда исконна писменност мєњаје се на нову, скажемо, мисионерску, стары ред појетиј (јестли и в новој писменности назвы букв свезане со стварами и појетјами) прємєњаје се на новы, але не всегда. Наприклад, когда бискуп Вуљфила створил алфабет дља прєвода Библије, он сохранил и древне назвы готских јазыческих рун, а некторе готске буквы изгледајут практично тако, како изгледали руны.
Хисторија пермској писменности начинаје се за Камењем. Камењем в старину на Руси называли Урал, Уралске горы. По легендам Коми, Угров, Манси и иных народов Урала, обработаным великым русскым писатељем Павлом Бажовым, Урал-Камењ је Великы Полоз, отец всех змиј и злата, кторы нєкогда захотел опојасати Земју, але замерл у Сєверного Ледовитого океану и тако прєвратил се в камењ. Мимоходом, Полоз може быти свезан с Јашчером, словјанскым хранитељем злата и драгоцєнностеј. До прихода Русов, на Уралу тако же вєрили в Злату Бабу (Зарни ань, Зарни инь, Сорни-най, Калтась-эква) — властницу над всеми богатствами Урала, над житјем и смртју. Тамо, на Уралу, јествује страшна Гора Мртвецов (Холатчахль, Холе-Чахль, Холат-Сяхль, Холат-Сяхл, Холат-Сяхыл, Холатсяхыл, Солатчахл). Около тој горы в 1959. изгынула група Дјатлова. Веројетно, Гора Мртвецов была свеченоју дља Манси.
На Уралу, по прєданјам, была нєкогда страна Биармија, назва кторој, може быти, прєвратила се в Перм, або Перм Велику. В тој странє жил народ Коми (состоји из Коми-Зырјан, Коми-Пермјаков и Коми-Јазьвинцев и народовєдных груп: Верхневычегодци, Нижневычегодци, Вишерци, Вымичи, Ижемци, Печорци, Прилузци, Сысољци, Удорци). Коми себе называјут коми йöз, комийас, коми-морт, коми-войтыр.
Крестити ту крајину было прєдзначено светитељу Стефану Пермскому (на коми језыку Перымса Степан). Будучи апостол Коми-Зырјан родил се в граду Великом Устјугу, приблизно в 1350-х годах. Јего мати, веројетно, была Коми-Пермјанкоју. По легенде, родженје Стефана было прєдсказано праведным Прокопијем Устјужскым.
Научивши се книжној грамотє, малы Стефан прочитал все книгы в својем граду, и в ту же добу, може быти, изучил језык Зырјан и Пермјаков. Але в 1356. случило се тако, же великы кнез Дмитриј Донској за нєчто разгнєвал се на Константина, оногдашнего кнеза ростовского, и лишил јего всех имєниј. То дєјанје могло послужити поводом младому мниху Стефану начети мисионерскы труд (разумєје се, то по благословјењу).
Але неможно мисионерствовати, јестли не знајеш језыка. Да, Стефан знал русскы и коми језыки, але потрєбно было знати и гречскы, да бы прєводити Свечено Писанје с оригинала. И — важна ствар! — Стефан дєлал двојны труд, затоже рєшил појдти јешче даље: не оставити ни јединого слова по-гречскы, да бы будуча паства полно разумєла Слово Божје. И Стефан створил такоже и новы алфабет — анбур. Ан и бур — назвы првых букв того алфабета… Але која была основа анбура? Кторе буквы стали т. н. донорами?
Стефан Пермскы одказал се користити кирилицу або гречицу како основу пермској писменности! Вмєсто того, были взеты пасы. Что сут пасы? Пасы сут родове знакы древних Коми, подобно, наприклад, тамгам Тјурков — Монголов, Кыргызов, Бурјатов и т. д. Они могли быти знаками собствености, имєнја, родовој својности, личными симболами. То были поганске знакы.
Неможно мнєти, же тамте знакы собствености были невєдомы и иным народам, наприклад, Балтам, Словјанам (даже онємеченым и окатоличеным). Схранили се специалне биркы, рабоши або ребожи, на кторых писали такыми знаками, в книгах Франциска Скорины тако же сут особне знакы — како личне гербы (традиција мєшчан ВКЛ, користивших те симболы како аналог гербов шљахты) и како нєчто, близко к екслибрису.
Разумєје се, можливо было сдєлати просто: взети, скажемо, кирилицу и користити ју дља прєвода Свеченого Писања на коми језык. В том, изгледно, не было бы погрєшкы — користили же католичске мисионеры дља словјанскых и несловјанскых језыков латиницу, зачто православны мисионер не могл користити родну јему кирилицу? То было просто и дост логично. Але паметајемо подвиг Светых Братов! Они такоже могли користати гречицу дља Словјан. Але Константин-Кирил одказал се од такого соблазна, створив глаголицу, и за то пострадал с братом својим од латинских бискупов- тријезычников, тврдивших, да само три језыка достојне сут прославјати Господа: јеврејскы, гречскы и латинскы, затоже на тамтех језыках был надпис на кресту, на ктором Исус Христос пријел крестну муку за чловєчство. Но тако одзвал се Константин-Кирил:
«Не иде ли дъждь од Бога рӑвнако на всих, и не блѣскаје ли Сълнце всим, и не все ли мы рӑвнако дыхајемо въздухом? Како же вы не срамите сѧ, говорѧћи о трёх јѧзыках, а иным народам и племенам велѣјете быти слѣпыми и глухыми, одзовите сѧ, Бога мнѣвајѫћи немоћным, не могѫћим дати то, або завистным, не хоћѫћим дати? Але мы многи народы знајемо, имѣјѫћих письмена и славѧћих Бога на својих јѧзыках. Извѣстно, то сѫт: Армѣни, Перси, Абхази, Грузини, Согдијци, Готи, Авари, Турки, Хазари, Араби, Египћани, Сирини и многи ини…». «Житие Константина-Кирилла» в: Библиотека литературы Древней Руси (1999), т. 2, «Наука», Санкт-Петербург, стр. 57.
Но Стефан Пермскы проповєдовал не Словјанам, але Коми. Разлика была в том, же Словјани до крешченја уже имєли контакты с гречскым писмом и латиницеју. А Коми были полно безписменни, знајучи само просте мєткы-пасы. И просвєтитељ Перми Великој сдєлал дост необычны шаг — рєшил користити дља прєвода Свеченого Писанја поганске симболы, пасы.
Что? Како? Како тако — писати слова Свеченого Писанја поганскыми симболами?! Але Стефан Пермскы имєл великы цељ — не просто крестити Коми, але создати в Перми Великој црковну скупину, кде все были Коми, кде все говорили на коми језыку и писали бы својим, а не чуджим алфабетом.
Але потрєбно было много работы. Прво, опрєдєлити, кторе пасы годны дља користања како буквы. Второ, назначити нєкторы набор пасов, кторы буде составјати алфабет. Третје, прєдгледати можливост користања нового алфабета не само дља коми језыка, але јешче и дља русского. Четврто, створити, јестли в том буде нуджа, нове буквы. Пето, дати назвы всем буквам на коми језыку.
Обчи ред знаков анбура был такы:
Можливо је примєтити неколико зајмливостеј. Все буквы анбура имєјут дост просте або простєјше формы, пригодне, наприклад, дља вырєзанја на дрєвах. Знакы дља груп (Ж, ДЖ, Щ), (Ы(прво), Ъ), (И, Ь), (ДЗ’, Ц), (О(двојно), Ф) сут сходне внутри групы. То не је безпрецедентно: в глаголици тако же јествујут буквы-прєвртыши. Буквы анбура, одповєдајучи Ѣ и Ꙗ, взеты из кирилици и приспособјены к облику остатных букв. Принцип комбинујемых букв и диакритичных знаков полно взеты из кирилици. Особне знакы интерпункције не јествујут.
Имєјучи собє в помоч новостворјены анбур, Стефан Пермскы могл исполнити свој замысл: полно Свечено Писанје дља Коми на коми језыку без чуджих новој паствє слов, изразов, рєчениј, записано исконными дља Коми знаками! То могла быти велика побєда, славны доказ могучества и всепомилованја христијанского Бога над богами поганов.
В хисторији христијанства не раз пројавјал се дар говорјенја на иных јазыках (истинна глосолалија, а не неразумлива тарабаршчина). Честју того дара, в нєктором смыслу, можливо означити и дар творити алфабеты.
Але христијанство вводило се на пермској земје не тако просто… Главны одпор новој вєрє давали мєстни волхвы, т. ј. шамани. Стефан много и долго работал, да бы изкоренити идолопоклоничство у Коми, сам разрушал јазыческе капишча и идолов, и в једин судбоносны дењ случил се главны изкус просвєтитеља Перми Великој… Против Стефана Пермского вышел волхв Пама (або Пам). Тој шаман нарєкал светого източником всего зла, гнета и скрби дља Коми. Послє велми долгој разпрји двојица — Стефан и Пама — повинна была изпытати огњем и водоју, чија вєра имєје истину. Вот, что говори житје Стефана Пермского:
«Вознесши к Богу горечу молитву, он с радостју позвал волхва војдти с њим в великы огоњ. Стефан шагнул к пламени, привлекајучи к собѣ прєстрашеного волхва, кторы кричал, же не хоче сгорети заживо. „Не ты ли јеси прєдложил все то, изкушајучи Бога Живого? — сказал волхву Стефан. — Зачто же нынє одступаеш?“ Волхв признал себе побєдженым и тако же одказал се нырјати в ледены отвор на рєкє Вычегдє. Стефан спросил тогда: „Итак, увєровал ли јеси и хочеш ли крестити се, затоже побєджен был?“ Собравша се толпа народу трєбовала прєдати Паму смрти, але светы не захотел причинити јему зла, напоминајучи заповєди Христовы о кротости и љубви к врагам, и рєшил само изгнати волхва из тамтој земји, да бы тој не вводил народ Божји в соблазн». МАКАРИЙ СИМОНОПЕТРСКИЙ, иеромонах (автор-составитель) (2011). Синаксарь. Жития святых Православной Церкви, т. IV (март — апрель), Москва: Издательство Сретенского монастыря, стр. 702 — 703.
Успєшна дєјатељност Стефана Пермского, првого, кто из русскых светых (а светым Стефан стал уже при животу!) полно продолжил христијанску традицију апостолској службы (светы кнез Владимир само равноапостолны), имєла и те важне послєдства, что завршила начелны етап формированја полиетничного состава русского христијанства. Начело было положено јешче при крешченју Дрєвној Руси, когда заједно со Словјанами и Русју, были крешчены таки народы, како Весјани, Сету, Ижора и Вожани, позднєје (1227.) были крешчены Карели. Слєдучего етапа потрєбно буде чекати долго — до походов Јермака Тимофејевича в Сиберију, до такых земјепроходцев, како Јерофеј Павлович Хабаров и иних…
До сего дња дошло мало паметников анбура. Основно, те паметникы сут абецедарије, т. ј. просте спискы букв по азбучному реду. Тако же сут два иконных надписа, приписы и записы в рукописных книгах. Подпис бискупа Пермского Филофеја на грамотє од 1474. То је все. Послєдњим, кто знал анбур и користил јего в книжевности, был коми поет Иван Алексєјевич Куратов (на коми језыку Куратов Ӧльӧш Вань). Нєкторо продолжење анбур получил в 15. и начелу 16. вєков како једин из системов тајнописа дља русского језыка в Великом кнежству Московском и в Новгородском крају, але в 17. вєку полно смєнил се кирилицеју. Анбур-тајнопис користил се разно — како оддєлне слова, буквы, мєшаница кирилици и анбура. Проста форма знаков анбура дост сближала јего с тако называноју «полусловицеју» — формоју кириллического шифра: вмєсто цєлој буквы пише се само најхарактернєјша чест в обрнутом виду, ктора може быти деформирована (В Ватиканској библиотекє срєди колекцији кириличскых книг јествује псалтыр (шифр Vat.slav.8 — https://digi.vatlib.it/view/MSS_Vat.slav.8 ) полно писаны полусловицеју).
Зајмливо је, же памет светитеља раздєлила се на двє чести. Прву чест составили прєданја, свезане с житјем светого — официалне, каноничске повєсти. Втора чест, народна, повєствује о чудесах креститеља Коми, о јеговом боренју с колдунами и шаманами, о јеговом суду над житељами Пермској крајины и даже над звєрјами. Народне сказы о светом јествујут и до сего дња! Мимоходом, составитељем житја Стефана Пермского был преподобны Јепифаниј Најмудры — тој самы Јепифаниј, кторы составил житје великого Сергија Радонежского. Памет просвєтитеља Перми Великој је 26. априља (цвєтења) / 9. маја (травења) (Прва дата је по старому стиљу, втора по новому).
Изгынул ли анбур? Јестли говорити в обчем смыслу, то да: на разлику од глаголици и готици, до сего дња не схранила се, на жалост, ни једна из книг, прєводженых самым Стефаном. Анбур извєстен, основно, по непрємым източникам — прєписам, абецедаријам в книгах разискыватељеј и изслєдоватељеј, одломкам в составу кириличскых книг и тако даље. Но с иној страны… Знакы анбура сут в Уникоду, јествујут компјутерне шрифты дља писанја на анбуру (јестли знајете коми језык), прописы дља наученја. А јешче в Сыктывкару — столици Републикы Коми — јествује паметник анбуру, како послєдњему мисионерскому алфабету Европы…
QR-kod članka
RSS kanal
