Мордовска Јана Орлеанска, мнихиња Аљона Арзамасска: собојевница Степана Разина, лєчивша плєсњу

kategorija: KULTURA - OBČINA - HISTORIJA
datum: 2023-03-04, avtor: Rf

Аљона Арзамасска како мнихиња

Тута жена комбиновала в собє нєчто несопоставимо дља 17. вєка: мнихиња, повстанка, чародєјница. Она стрєљала из лука, лєчила плєсњу и имала срєд простых људиј неверојетны авторитет. Како и многи ини необычни личности, изшедши из народа, Аљона Арзамасска закончила своје житје трагичско, але даже смрт ју была особоју и поучителноју. За право именовати Аљону својеју борет се три народа — Руси, Мокшани и Ерзјани. Тута жена родила се в Мордовији в казацкој сємји, але стала хероиноју дља всих, кто жил между Окоју и Волгоју.
Родила се Аљона недалеко од Арзамаса в казачјем селу Выјездна Слобода. Хисторија не схранила дља нас ни год роджења славној жены, ни околности јејиној младости. Извєстно је, же Аљона была омужена на успєхливом сељанину, кторы был много старєјши ју. Сємејно житје дєвчины было краткым — скоро супруг заболєл и умрл. Повторно супружство в тамту добу было велми непростым дєлом, а обывати во самотности јешче горше, зато Аљона избрала дља себе просты и достойны пут: ушла в Николајевскы монастыр в Арзамасу. Именно тогда Аљона и получила своје име, под кторым мы знајемо ју, а име, кторо дали јеј при роджењу, је неизвєстно. Житје в монастыру имало велику выгоду дља младој казачки. Тамо она научила се не само читати и писати, а и овладєла лєкарскым дєлом.
В 17. столєтју в монастырах лєчили травами и молитвами, а все ино мнєвало се чарами и не одобрјало се. Але Аљона имала особы метод лєченја — она користала како лєкарство сињу плєсњ, ктору сбирала в монастырској бање. Масти, сдєлане из субстанције, ктору народ мнєвал негодноју и даже шкодливоју, одлично изцєљали гнојне раны и кожне болєзње. Мєстне сељани охотно лєчили се у Аљоны, але между собоју шептали се, да не бываје тој помочи без бєсовшчини. Лазња, кде брала своје срєдство мнихиња, традицијно мнєвала се како мєсто нечистој силы. Але лєчитељница жила в монастыру, и то немного успокајало. Что боље, дла многых помоч Аљоны была послєдњеју надєјеју на оздравєнје. Аљона обывала в монастыру практично 20 лєт, помагајучи всим, просечим о лєченју. А оставити монастыр она рєшила по велми необычному поводу: сразумєла идеје Степана Разина, о ктором заговорили в 1667. году.


Аљона Арзамасска како пољеница (давнорусска дєвчина-богатырка)

В 1669. году мнихиња Аљона рєшила учествовати в сељанској војнє. Она взела лук и стрєлы, седла на коња и појехала по околичным селам и весам сбирати народно војско. Авторитет «вєдучеј жены» помогл јеј набрати одред в 300 — 400 чловєк, с кторыми она смогла одржати своји прве побєды над царскыми војсками. В 1670. одред Аљоны сјединил се с групоју сељан Федора Сидорова и нынє в њем было уже 700 чловєк. Имајучи таку грозну, по мєрам тамтој добы, силу, она полно разгромила војско арзамасского војеводы Леонтија Шајсукова и захватила град Темников. Граджани поддржали Аљону — јејино војско увеличило се до 2000 чловєк и получило дост добро оружје. Нынє можно было војевати не тајно, але јавно. Але Аљона, не имајучи изкушености в војенных науках, сдєлала фаталну погрєшку. Она одказала се од мобилној војны и со својими људами поселила се в Темникову.
Два мєсеца бывша мнихиња правила градом, допока к Темникову не пришел царскы војевода Јуриј Долгоруков с добро обучаным и великым војском. Послє краткого уличного боја сељани и мєшчани были побєджени и государеви људи начели искати прєдводитељницу повстанцев. Послєдњеју тврджеју Аљоны и нєколиких најблизших собојевников ју стала градска катедрала с масивными дубовыми вратами. Допока у входа шли боји, Аљона изошла с луком на звонницу и начела поражати стрєлами царскых стрєлцев. Стрєл достало на осмерых, а потом мнихиња бросила оружје и ушла вниз, к олтару. Когда в катедралу ворвали се људи Долгорукова, Аљона горече молила се прєд иконами и забрати ју одтуд стрєлци смогли само с великоју силоју. Жену, заједно с јејиным оружјем, доставили в дом војеводы дља суда. Ниједин из царскых војников не смогл полно натегнути лук, из кторого мнихиња тако хытро пускала стрєлы, и московско војско нєколико дњев забавјало се, покушајучи изстрелити из њего.
Како прєдписано, прєдводитељницу постанцев мучили нажарјеным желєзом и дыбоју, да бы получити признанје и разкајанје, але все было напраздно. Аљона непрєстанно молила се, прєрывајучи се, да бы пљунути в лице својим мучитељам. Кратко слєдство показало, же бєгла мнихиња винна је не само в повстанју, але и в иных грєхах, наприклад, в лєченју плєсњу. То был одличны повод прогласити Аљону не само повстанкоју, але тако же вєдмоју и кривовєркоју и осудити на сожженје. В 17. вєку в Росије рєдко жгли чародєјев у столпа, дља того користали боље сложены метод — в срубу, то је в кладезу из брвен, возвышајучем се над земјеју. Сруб был удобны тым, же лишал присутствујучих зрелишча мучениј казњимого, что мнєвало се богоугодным и милосрдным. Даже прєд лицем смрти Аљона не разкајала се — жена сама вошла в сруб. Допока кладез горєл, никто не слышал одтуд ниједного звука — одважна мнихиња не дала својим катам ниједного момента триумфа.
Хисторија Аљоны Арзамасској была тако необычна, что получила широку извєстност не само в Росији, але и в Европє. Једин иноземец, нєкто Јоган Фриш, в својеј книжици оставил тако свєдочство о казњи: «Чрєз нєколико дњев послє казњи Разина была сожжена мнихиња, ктора, прєбывајучи с ним заједно, подобно Амазонкє, превозходила мужев својеју необычноју одвагоју. Когда дєл јего војск был разбит Долгоруковым, она, будучи јих воджем, укрыла се в храму и продолжала тамо тако упорно противити се, же прво разстрєлала все своји стрєлы, убивши при том јешче седмерых або осмерых, а послє, сразумєвши, же даљши одпор уже неможливы, одвезала сабљу, одбросила ју, и с разпростртыми руками бросила се лицем вниз к олтару. В тамтој позє она и была најдена и взета в невољу ворвавшими се стрєлцами. Должно быти, она заисто обладала великоју силоју, затоже в војску Долгорукова не нашло се никого, кто смогл бы натегнути јејин лук. Храброст ју пројавила се такоже и во време казњи, когда она спокојно взошла на крај сдєланого по московскому обычају кладеза из дрєва, сламы и иных запаљивых материалов, и, прєкрестивши се и совршивши ине обреды, смєло скочила в њего, быстро закрыла за собоју покрывку и, когда все уже горєло, молчно пријела своју смрт».
Хоти об Аљонє Арзамасској извєстно је мало, о тутој женє написане сут романы, поемы и театралне игры. Така была мордовска Јана Орлеанска, ктора борила се за свободу и справедливост и оставила послє себе слєд в хисторији росијского поздного Срєдњевєчја и на родинє, в Мордовији, јеј воздавајут чест и доднес.



QR-kod članka